Проф. др Марко Кнежевић  Бојеви на Новшићу и Пепићу 1879/80.

Проф. др Марко Кнежевић 

Бојеви на Новшићу и Пепићу 1879/80.

По завршетку руско-турског рата одржан је Берлински конгрес 1878. године, којим је призната независност Србије и Црне Горе. На конгресу је чланом 28 одлучено да Плав и Гусиње припадну Црној Гори. Турска влада Висока Порта формално је признала ову одлуку али је оклијевала и правила сплетке и интриге како би онемогућила предају тих мјеста Црној Гори. Одређена је прво међународна па интернационална комисија за разграничење. Међутим, турски чланови комисије нијесу пристали на усвајање нове граничне линије. Велике силе нису се трудиле да реализују своју одлуку. Турска влада је вршила притисак на Црногорску владу да се одрече Плава и Гусиња, с тим да јој се изврши извјесна компензација, што није прихваћено. Одлуци Конгреса енергично се супроставила Албанска (Призренска) лига са сједиштем у Призрену, а њој су се придружили феудалци из Плава и Гусиња на челу са Али-бегом Гусињским. Црна Гора је покушала да ово питање ријеши дипломатским путем, али у томе није успјела. Све је то утицало да Црногорска врховна команда почне припреме за оружану акцију у јесен 1879. Команда над Црногорском војском повјерена је војводи Марку Миљанову који је окупио укупно 4.600 ратника из Куча, Братоножића, Роваца, Мораче и Црногорских Брда. Миљан Вуков уочи боја упозорио је Марка Миљанова рекавши: "Иди Марко, али пази да Али-бег не постане Али-паша". На челу батаљона из Васојевића, Шекулара, Велике и Полимља стајали су: љеворечког Тодор Миљанов Вуковић, три васојевичка и краљског Божина Лекић, полимског Трифун Лабан, а величко-шекуларског Костадин Микић. Војску из Плава предводио Јакуп Феровић. 
Врховни командант турске војске био је Али-бег Гусињски, иначе највећи противник предаје Плава и Гусиња Црној Гори. Он, како тврде Муслимани из Плава и Гусиња, није учествовао у боју. Припремама и операцијама турске војске руководио је Муктар-паша, а војсци су се придружили и Арбанаси из сјеверне Албаније, Метохије и других крајева. Укупно се у Гусињу прикупило 15.000 непријатељске војске. 
Призренска лига уз помоћ ага и бегова из Плава и Гусиња организовала је убиство Мехмед-али паше у Ђаковици 2. септембра 1878. Њега је са војском упутила Турска влада да, наводно, преда Плав и Гусиње Црној Гори. Уз Мехмед-пашу у сукобима са припадницима Албанске лиге погинуло је око 400 војника на обе стране.
Још у току припрема црногорска војска се суочавала са бројним тешкоћама, проблемима и неизвјесностима. У походу на Новшиће кретала се из Андријевице у двије колоне, једна уз десну, а друга уз лијеву страну Лима. Постојао је само један мост у Зорићу, што је отежавало садејство и комуникацију војних јединица. Да би ушла у арбанашко село Новшиће војска је морала претходно да прође кроз два арбанашка села - Горњу Ржаницу и Пепиће. Тешко је било обезбиједити допремање хране, одјећу и смјештај војске. Војска је дуго чекала по великој хладноћи, без редовне хране и топле одјеће да ступи у бој, а наредба је каснила у ишчекивању да ће Порта ипак мирно предати Плав и Гусиње. Војвода Марко Миљанов извршио је 31. октобра 1879. распоред својих снага и себе ставио у прве борбене редове. Кад је црногорска војска ушла у Новшиће село је било скоро пусто, само старице, старци и дјеца. Према предању, војвода је ушао у једну арнаутску кућу и у њој затекао једну арбанашку снаху - Кају са свекрввом, изуо чизме и тражио да му се скува кафа. Док је Марко пио кафу, свекрва је непримијетно пошла у Плав и извијестила о упаду црногорске војске у Новшиће. Војска није била будна и спремна на борбу. Опустила се и растурила по селу. Знајући да наилази турска војска,Каја је упозорила Марка. "Брзо обуј чизме док не буде касно". Све то указује на чињеницу да је Војвода потцијенио непријатељске снаге. Промијенио је првобитни распоред својих снага и наредио да напусте своје положаје на Мокрој, Чакору и Јечмишту Трепачко-шекуларски, Велички и Краљски батаљон. Командант Краљског батаљона, Божина Лекић, тада је узвикнуо: "Ја видим колико је сати, битка је изгубљена". Турско-арбанашке војсковође нијесу очекивале борбу на сектору Новшића, већ на лијевој страни Лима у Брезојевицама.

Панорама Новшића
Битка је почела 22. новембра (4. децембра) 1879. Турске снаге су у јутарњим часовима изненада напале црногорске страже на новшичким косама. Стражама су пристигли у помоћ војници из црногорских батаљона. Однос снага је био 10.000 Арнаута, Турака и башибозука према 4.000 Црногораца. У току боја Кучки и Братоножићки батаљон нашли су се у непријатељском обручу, па су им у помоћ притекли Морачки и Ровачки батаљон и омогућили десеткованим снагама да се повуку Васојевичка војска се повукла на дно Величке долине гдје је прешла на другу страну Лима и из Брезојевица гађала непријатељску војску. Одступница из Новшића преко Иванпоља према Велици и Полимљу није била обезбијеђена, па је у покушајима да пређу на другу страну Лима много Куча и Братоножића страдало у таласима ове набујале ријеке. Марко Миљанов је успио да на коњу прегази Лим. Борба је трајала читав дан.
О броју погинулих у боју наводе се различити подаци. По Ровинском, погинуло је 108 а рањено 116 црногорских ратника, док је на непријатељској страни више погинулих и рањених. У мемоарима Гаврила Вуковића пише да је највише погинулих Куча и Братоножића, око 350 и Васојевића120, а у Мемоарима краља Николе Петровића погунуло је и рањено 200 Црногораца и више од 1.000 Турака, Арбанаса и башибозука.
Послије Новшићког боја Плав и Гусиње и даље остају у турској граници све до завршетка првог балканског рата 1912. Нажалост, обистинила се упадица Миљана Вукова, Али-бег постаје Али-паша, а Марко Миљанов губи војводство и посвећује се књижевном раду.
Да би отргли од заборава јунаке Новшићког боја, Горњоржаничани су на свом гробљу пренијели са једне ледине близу Новшића кости 46 обеглављених Куча, Братоножића и других ратника и сахранили 2014. године на њиховом гробљу код спомен обиљежја које им је подигнуто, а на којем пише: "Није крај сама смрт, крај може бити само заборав". 
Убрзо послије боја на Новшићу услиједио је на други дан Божића, 8. јануара 1980. бој на Пепићу, недалеко од Новшића, Охрабрен побједом на Новшићу Али-бег Гусињски припремао је са својим снагама напад на Васојевоиће и Црну Гору. Те снаге, снабдјевене великом количином оружја, муниције и хране заузеле су положаје на висовима изнад Пепића (Џамија) и Новшића и Велике (Новшићка раван, Кодра и др).. Црногорска влада је била на вријеме обавијештена о припремама за напад па је извршила хитну мобилизацију војске у јачини од 23 батаљона са укупно11.000 војника и старјешина. Међутим, по Павлу Ровинском било је 4.000 бораца на црногорској страни. Црногорска војска је заузела положаје на Баћи и Шеремет потоку код Мурине. Турци су у нападу запалили Велику, Горњу Ржаницу и Пепиће. Тешка борба вођена је од јутра до мрака. Према извјештајима са црногорске стране, непријатељска војска је поражена и приморана на одступницу према Плаву и Гусињу. Међутим, Али-бег је тврдио супротно, да је његова војска побиједила. У борби се нарочито истакао батаљон Тодора Миљанова Вуковића. Војвода Гавро Вуковић у својим мемоарима наводи да је погинуло 35, а рањено 70 црногорских војника, док је турских глава посјечено 300, од којих је само Тодоров Батаљон донио 150 глава.